Ходочашћа у XXI веку: студије случаја три светилишта у Србији (Калемегданска Св. Петка, Богородица Ђуниска и Мајка Божја Текијска)

ХОДОЧАШЋА У XXI ВЕКУ: СТУДИЈЕ СЛУЧАЈА ТРИ СВЕТИЛИШТА У СРБИЈИ (КАЛЕМЕГДАНСКА СВ. ПЕТКА, БОГОРОДИЦА ЂУНИСКА И МАЈКА БОЖЈА ТЕКИЈСКА)

Драгана Радисављевић Ћипаризовић

Година издања: 2016.
Формат (цм): 24 цм
Број страна: 377

У монографији ХОДОЧАШЋА У 21. ВЕКУ ауторке др Драгане Радисављевић-Ћипаризовић предмет истраживања на нивоу опсервације, социолошке анализе и дескрипције обухвата три студије случаја светилишта у Србији. То су капела Св. Петке на Калемегдану у Београду, Покров Пресвете Богородице у Ђунису код Крушевца у Централној Србији, и светилиште Мајке Божје Текијске код Петроварадина у Војводини. Прва два светилишта припадају православној, а треће римокатоличкој конфесији. Основна теза књиге је да све три светиње посећују људи без обзира на вероисповест, тј. да је реч о мешовитим ходочашћима. То посебно доказују Роми муслимани, који иду у ове светиње на велике хришћанске празнике. Циљ истраживања је био да се упознају неке карактеристике савремених ходочасника у Србији, њихови мотиви, религијско искуство, као и утицај ходочашћа на њихов свакодневни живот... Овом студијом добијен је систематичнији увид у друштвени и духовни живот верника-ходочасника, али и ходочашћа као ритуала, па и главних токова ходочасничког туризма у Србији... Др Драгана Радисављевић-Ћипаризовић је врло поуздана, одговорна, јасна и одмерена социолошкиња, како по својим теоријским претпоставкама и методолошким начелима, тако и у конкретној анализи и интерпретацији представљене емпиријске грађе. Њена монографија ће стога бити драгоцено, незаобилазно штиво за наше истраживаче у области социологије религије, али и социологије културе, социокултурне антропологије, теологије и других хуманистичких наука и дисциплина.

(Из рецензије др Милана Вукомановића)

У овој монографији се полаже акценат на однос између црквене религије и религиозности као личном верничком искуству... Драгана Радисављевић-Ћипаризовић заступа гледиште оних аутора који сматрају да за проучавање вишеструко комплексних појава, као што су религија и религиозност, статистика није довољна. Бројеви и проценти не говоре о томе како верници осећају суделовање у обреду, који може бити резултат дубоког верског опредељења, али и традиција, друштвена присила или помодарство. Зато она сматра да је за развој социологије религије од велике важности развој квалитативне методологије и опредељује се за вишеструку студију случаја. Из истог разлога се одлучује за феноменолошки теоријски приступ, који у центар пажње ставља свето (нуминозно), религијски доживљај, религијско искуство, трансцедентно... Ово је свакако један од пионирских радова у српској социологији религије, с обзиром на теоријски значај обрађене теме, теоријско-методолошки оквир истраживања, значај и обухватност искуственог проучавања, консултовану литературу, као и инвентивност социолошког приступа, с обзиром на недовољну истраживаност саме појаве...

(Из рецензије др Драгољуба Б. Ђорђевића)

Драгана Радисављевић-Ћипаризовић је рођена 1961. године у Београду. Дипломирала је (1986), магистрирала (2005) и докторирала (2013) на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где као научни сарадник ради у библиотеци Одељења за социологију. Поред монографије Религиозност и традиција, објавила је преко педесет научних и стручних радова на српском, енглеском и руском језику. Бави се социологијом религије и социологијом (верског) туризма.

↑↑↑